ANDREA BOJANIĆ – ZLOČIN BEZ KAZNE
Knjiga “Andrea Bojanić – Zločin bez kazne”, u digitalnom i u štampanom izdanju, nije samo svojevrsni spomenik učenici Andrei Bojanić (1996 – 2013), koja je tragično izgubila život u saobraćajnoj nesreći u Beogradu, u Ustaničkoj ulici, 18. jula 2013. godine.
Knjiga je i čas anatomije srpskog pravosudja, hronologija protivzakonitog i antiustavnog političkog uticaja na rad sudova i svedočanstvo o jednom nehumanom i korumpiranom režimu na početku XXI veka u Srbiji.
Sadržaj knjige čine autentični dokumenti, hronološki rasporedjeni od 18. 7. 2013. do danas, uokvireni predgovorom advokata Danka Cvejića i pogovorom novinara Filipa Mladenovića. U zaključku knjige je tekst Andreinog oca Save Bojanića “Čuvam osmehe tvoje od zaborava”.
P R E D G O V O R
Istina je ostala sakrivena na početku.
Voleo bih da nije tako, ali plašim se da jeste: stiče se utisak da je, uz časne izuzetke, svaka osoba u našem pravosuđu, koja je pipnula predmet u ovom slučaju ili kupljena ili ucenjena ili zastrašena.
Dragi prijatelji,
teskobe i osećaja nepravde, nemoći i gorčine, nakon ostvarenog uvida u sudski predmet, кao roditelj troje dece, teško mogu da se oslobodim. Ako je Dostojevski davno napisao “Ni svi ideali sveta ne vrede koliko suze jednog deteta”, šta bi danas rekao kada bi čitao predmetni postupak!? Nasilna i brutalna smrt, odnela je sve snove, nade i maštanja jednog života koji je tek počeo da živi, devojčice, učenice XIV beogradske gimnazije. Umesto da sledeće godine upiše Medicinski fakultet i postane lekar, kako je maštala, Andrea Bojanić je noći 18. jula 2013. godine udarena na pešačkom prelazu, od strane vozila koje se iz zone ograničenja od 40 km/h kretalo drastično prekoračivši dozvoljenu brzinu. Od siline udara je izuvena iz patika i čarapa, odbačena 29 metara od mesta udara, a zatim ostavljena na beogradskom asfaltu, jer je vozač napustio mesto saobraćajne nesreće.
Svedoci smo da zbog krivičnih dela protiv bezbednosti saobraćaja svake godine veliki broj ljudi izgubi život, više nego od bilo kog drugog krivičnog dela! Od toga najviše njih strada zbog prekoračenja brzine i bahatosti vozača. Koliki je značaj poštovanja zakonskog ograničenja brzine od 50 km/h vidi se već iz same činjenice da se sa svakim kilometrom prekoračenja brzine drastično povećava put kočenja i znatno se smanjuje šansa pešaka da preživi nalet vozila.
Prekoračenje od svega 10 km/h u odnosu na dozvoljenu brzinu kretanja (tj. 60km/h) dvostruko smanjuje šanse pešaka da preživi udar vozila. Istraživanja govore da povećanje od samo 1,6 km/h od propisane dovodi do povećavanja saobraćajnih nezgoda za 5%. Zato kada sledeći put pogledate u vaš brzinomer, pomislite da vaših nekoliko minuta kraće vožnje možda nekom znače čitav život.
Porodicu Andree Bojanić posebno je povredilo što je nastradala devojčica iznetim navodima u sudskom postupku doživela novi zločin. Šta reći o tome da je krivično delo 296. KZ nepružanje pomoći branjeno stavovima advokata okrivljenog da je devojka bila očigledno mrtva, pa nije ni bilo potrebe da okrivljeni stane. Pošto je po svim parametrima dozvoljena brzina ipak bila prekoračena, zato je po svaku cenu trebalo povećati brzinu oštećene, kao da je ona naletela na vozilo, a ne vozilo na nju. Pošto mrtva usta ne govore, odbrani okrivljenog je bilo najlakše da svu krivicu svali na pokojnu Andreu Bojanić! Zato je postupak trebalo usmeriti tako da žrtva bude oglašena za krivca nesreće, odnosno kako bi se okrivljeni oslobodio, Andreu Bojanić je trebalo proglasiti za krivca. Ona nije bila samoubica, ali je prema mišljenju mnogih sudski postupak povodom njene tragične smrti označio samoubistvo našeg pravosudnog sistema.
Celokupan postupak, počev od spornih izjava svedoka, pa preko skrivanja originalnog snimka nesreće do nalaza veštaka sa izmišljenim povredama, izazvao je veliku pažnju javnosti. Stvoren je opšti stav građanstva da nepravilnosti bacaju senku sumnje na nepristrasan i pravičan rad pravosudnih organa, kao i da do zastare u odnosu na krivično delo iz člana 296. KZ nije došlo slučajno. Opet je potvrđeno nepisano pravilo da je zastarelost privilegija odabranih predmeta, te da ovaj predmet dovodi do urušavanja svih do sada usvojenih civilizacijskih tekovina jednog savremenog pravnog sistema.
Ovom prilikom osvrnuo bih se i na najspornija pitanja u sudskom predmetu:
- Pođemo li od pitanja kome je bilo upaljeno crveno svetlo, moramo primetiti da je okrivljeni napustio mesto nesreće, što izaziva posebnu teskobu kod svakog odgovornog čoveka. Uobičajeno je i očekivano da vozač koji je prošao na zeleno svetlo semafora ne beži sa mesta nesreće, već stane i pozove policiju (ako nije kriv, nije pijan ili ukoliko nema vrećice droge u autu). Koliko god bio loš snimak (a postoje mišljenja da je snimak modifikovan), koji je na kraju Apelacioni sud označio kao spornu tačku, pažljivom analizom video zapisa vidimo kako pešaci prelaze kolovoz na pešačkom prelazu, vidimo i čoveka sede glave sa kesom u ruci koji sa suprotne strane gleda u semafor i započinje prelaženje. Nameću se pitanja: Zašto bi započeo prelazak, ako je na semaforu ugledao crveno svetlo? Ili su i drugi pešaci daltonisti ili je možda za pešake bilo upaljeno zeleno svetlo!?
- Sama brzina je jedna od najspornijih tačaka u predmetu, mada sam okrivljeni priznaje brzinu od 70-80 km/h. Po pravilu nijedan okrivljeni ne povećava, već smanjuje svoju brzinu u iskazu. Na samoj raskrsnici je ograničenje brzine 50km/h, ali iz smera Bulevara do raskrsnice postoje bar dva znaka ograničenja brzine 40 km/h. Okrivljeni je iz ulice gde je ograničenje 40km/h, prema vlastitoj izjavi vozeći drastično većom brzinom, došao do raskrsnice na kome je bio pešački prelaz, gde su se nalazili pešaci na pešačkom ostrvu.
- Istina uvek ispliva, ma koliko puta krečili. Iako službene beleške, koje policija priprema radi podnošenja krivične prijave, nisu dokaz na kojima se zasniva presuda, istina uvek po pravilu ostane skrivena negde na početku. Kada svedoci daju svoje izjave u postupku, rade to 3 puta: u policiji, u istrazi i u fazi glavnih pretresa. One prve izjave obično su i najtačnije, što zbog samog protoka vremena i zaborava, što zbog mogućih pritisaka: svaka kasnija izjava uglavnom je sve dalja od istine. Tako je u Službenoj belešci o obaveštenju primljenom od gradjana, koje je jedna od svedokinja dala u Policijskoj stanici dana 23. 7. 2013, zabeleženo da je ona na mestu nesreće videla devojku koja je bila uplašena jer “… ta devojka je išla iza ove devojke koju je udario auto, da je videla udarac i rekla da je tada za pešake bilo upaljeno zeleno svetlo!” Dakle, prema prvobitnoj izjavi iza Andree Bojanić se na pešačkom prelazu nalazila još jedna devojka sa svojim dečkom. Ista svedokinja je dala izjavu i u fazi istrage i na glavnom pretresu, ostavši pri tome da se džip kretao brzinom od 150km/h, ali nikada više nije spomenula devojku iza Andree, devojku koja je verovatno bila najbliže mestu nesreće i koja nikada nije dala izjavu!
Čitaoče, knjiga koju čitaš predstavlja spomenik, sliku jedne epohe i stanja jednog društva.
Advokat Danko Cvejić
18. 07. 2013.
BEOGRAD – Aleksandar Mitrović (20), sin vlasnika TV Pink Željka Mitrovića, usmrtio je u četvrtak uveče oko 23.30 u Ustaničkoj ulici terenskim vozilom „Pinka“ BMV X5 maloletnu Andreu Bojanić (17), a zatim pobegao sa mesta nesreće. Dva sata kasnije, u pratnji advokata i oca Željka, pojavio se u beogradskoj policiji, gde mu je, posle saslušanja, određen pritvor.
Policija je Aleksandru Mitroviću uradila alko-test, koji je bio negativan, ali mu je uzeta krv, da bi se uradile dodatne analize na prisustvo alkohola.
Saobraćajna nesreća dogodila se pola sata pre ponoći u blizini okretnice autobusa na liniji „31“ i „17“, u Ustaničkoj ulici, na pešačkom prelazu koji ima i semafor, a devojka je preminula na licu mesta.
Prema izjavama očevidaca, vozač džipa koji je vozio Ustaničkom ulicom preko 100 kilometara na sat, iako je dozvoljeno 40, nije se zaustavio kada je udario devojku, nego je pobegao. Svedoci, međutim, nisu bili i sigurni ko je od učesnika u saobraćaju imao pravo prvenstva, vozač džipa ili pešaci. Ipak, gotovo svi su rekli da se džip iznenada pojavio, pošto se sjurio niz Ustaničku ulicu, iz pravca Bulevara kralja Aleksandra, izuzetno velikom brzinom i da zbog toga devojka nije imala nikakve šanse da ga izbegne.
Portparol Hitne pomoći Nada Macura izjavila je u petak, 19. 7. 2013, da je, ispred broja 224 u Ustaničkoj ulici, oko 22.50 mlađa ženska osoba zadobila tešku povredu glave i lekari su mogli samo da konstatuju smrt.
Vest o smrti svoje unuke Vera Miljković, novinarka Tanjuga u penziji, koja je često boravila kod nje, saznala je u petak pre podne. Niko nije žurio da joj prenese tako strašnu vest.
– Ne znam, niti me zanima čiji je sin koji je džipom naleteo na Andreu! Znam samo da mi je ubio jedinu unuku, moju nadu i mezimicu, a onda i ne pokušavši da joj pomogne, pobegao – ovako je za „Novosti“ prokomentarisala baka tragično nastradale devojke.
– Andrea nije bila dete, nije bila ni neodgovorna. Zato, ne prihvatam nikakve insinuacije da je bila nepažljiva i da je prelazila pešački prelaz u trenutku kad joj je semafor pokazivao crveno svetlo. Ne verujem u tu priču!
Vera Miljković kaže da je njena unuka bila za primer:
– Andrea je živela malo kod mene na Vračaru, malo kod majke na Voždovcu – priča baka. Roditelji su joj razvedeni, ali to nije nimalo uticalo na nju, s obzirom na to da su joj bili pruženi, sa svih strana, ljubav i razumevanje. Bila je divno dete, odličan đak, „vukovac“ u 14. beogradskoj gimnaziji. Volela je sport, govorila nekoliko jezika…
– Ne znam šta da kažem, osim da bih dala svoj život za njen – kroz suze kaže baka Vera. Zar je moguće da, mene ovako staru i teško pokretnu, vozači propuštaju na pešačkom prelazu, a da neko vozi toliko brzo da udari automobilom pešaka i to toliko jako, da ga odbaci 20 ili 30 metara dalje? Pa, kolika ta brzina mora da bude i kakav auto je u pitanju da može da ubije čoveka na licu mesta? Kakav je taj čovek koji ne pritrči da pomogne, nego pobegne i ostavi povređenog da umre?
19. 7. 2013, “NOVOSTI”
Andreina baka Vera Miljković preminula je od tuge 18. februara 2014. godine, tačno 7 meseci nakon tragičnog događaja.
19. 07. 2013.
KRIVIČNA PRIJAVA
2. 08. 2013.
ZAPISNIK O UVIĐAJU SAOBRAĆAJNE NEZGODE
NALAZ saobraćajnih veštaka, kao i iskazi svedoka, biće ključni dokazi za optužbe, odnosno odbranu Aleksandra Mitrovića (20), sina vlasnika Pink televizije Željka Mitrovića i pevačice Sonje Mitrović Hani, kome se na teret stavlja da je odgovoran za smrt Andree Bojanić (17).
Sud će tokom istrage u dokaze uvrstiti i izveštaj sa uviđaja saobraćajne nesreće u Ustaničkoj ulici. Taj izveštaj sadrži sva merenja izvršena na licu mesta. Između ostalog, u njemu se navodi da li je mladić kočio, brzina kojom se kretao, a navodi se tačno i mesto na kojem je Mitrović džipom udario devojku.
Takođe, sud u dokazni materijal mora da uvrsti i snimke bezbednosnih kamera koje su postavljene na raskrsnici. One su, sasvim sigurno, zabeležile svaki detalj nesreće, kao i sve ono što joj je prethodilo, odnosno ono što se dogodilo posle nje. Na snimcima bi trebalo da bude prikazano kome je u momentu udara bilo crveno svetlo, da li Aleksandru ili Andrei.
O tome ko je od njih ignorisao svetlo na semaforu izjasniće se i svedoci koji su videli šta se dogodilo kobne noći. Naime, po odbrani Aleksandra Mitrovića, on je imao prvenstvo prolaza i, kako je naveo pred istražnim sudijom, prošao je kroz zeleno svetlo. Sa druge strane, očevici kao i policijska krivična prijava, a samim tim i rešenje o pokretanju istrage, navode suprotno, da je Mitroviću bilo crveno svetlo, a da je grupi pešaka, koji su se nalazili u Ustaničkoj ulici, i među kojima je bila Andrea, na semaforu bilo zeleno svetlo.
Ukoliko se utvrdi da je Mitroviću bilo zeleno svetlo, to bi za njega mogla da bude olakšavajuća okolnost, jer bi mu u tom slučaju krivično delo bilo prekvalifikovano u blaže. Ono što mu trenutno olakšava status jeste činjenica da u njegovoj krvi nije pronađen alkohol, to što je mlad i ne toliko iskusan vozač, koji u datom trenutku nije mogao da odreaguje na pravi način.
Međutim, ono što svakako ne ide u njegovu korist, jeste to što je pobegao sa lica mesta, što se nije zaustavio da pomogne devojci, a što mu se pored dela protiv bezbednosti javnog saobraćaja, takođe stavlja na teret.
ZAŠTO JE ODREĐEN PRITVOR?
REŠENjEM istražnog sudije Višeg suda u Beogradu Aleksandru Mitroviću je određen pritvor do 30 dana zbog postojanja opasnosti da bi boravkom na slobodi mogao da utiče na svedoke, kao i zbog posebno teških okolnosti krivičnih dela koja mu se stavljaju na teret. Jedan od razloga za određivanje pritvora je i visina zaprećene kazne.
Međutim, prema Zakonu, Mitrović može da bude pušten i ranije ukoliko se u narednih mesec dana okonča istraga, a moguće je i polaganje jemstva.
Na rešenje o pokretanju istrage i određivanju pritvora odbrana ima pravo da uloži žalbu Apelacionom sudu.
21. 7. 2013, “NOVOSTI”
20. 07. 2013.
Porodica i prijatelji ispratili su na večni počinak Andreu Bojanić, koja je nastradala kada je na nju naleteo automobil kojim je upravljao Aleksandar Mitrović.
U TIŠINI, dostojanstveno, bez mnogo pompe i velikih reči, ali sa tugom u očima i još većim bolom u srcima, porodica i prijatelji ispratili su u subotu, 20. 7. 2013. na večni počinak Andreu Bojanić, koja je nastradala u četvrtak uveče, kada je na nju naleteo automobil kojim je upravljao Aleksandar Mitrović. Sahrana je obavljena na beogradskom groblju Lešće, a niko od članova porodice Mitrović nije prisustvovao Andreinom poslednjem ispraćaju.
Sedamnaestogodišnju devojku ispratilo je u subotu pedesetak članova bliže i šire porodice, ali i mnogobrojni prijatelji i drugari. Nikome od njih nije bilo do priče, a oni koji su, kroz suze, nešto uspeli da prozbore, imali su za Andreu samo reči hvale. Tišinu groblja remetili su jedino očajnički jecaji majke i bake.
– Svi koji su ikada sa njom pričali znaju koliko je bila divna, umiljata, kulturna, dobra – priča član porodice. – Neizmerna je tuga što je više nema. U svem ovom bolu možemo jedino biti zahvalni na svakom trenutku provedenom sa njom. Ali ovo nije zbogom, ovo je samo doviđenja, jer ćemo sigurno nekada, tamo gore, biti zajedno…
I dva dana posle tragedije, među rođacima i prijateljima porodice Bojanić prisutnim na groblju vlada neverica da više nema njihove Andree.
– Za nedelju dana trebalo je da putuje u Francusku – pričaju prijatelji porodice Bojanić. – Toliko se radovala tom putu… Pre nekoliko dana smo razgovarali o tome kako se dvoumi oko izbora fakulteta koji je trebalo da upiše sledeće godine. Želela je da studira medicinu. Bila je uzorno dete, bez poroka, odličan đak, ali još bolji mladi čovek, pun ambicija i želje za životom.
O mladom Aleksandru Mitroviću, koji je na Andreu kolima naleteo na pešačkom prelazu, niko nije hteo da razgovara. Samo je jedan rođak tiho, kroz zube, komentarisao da sve može da razume, ali ne i to što se vozač nije zaustavio kada je video da je udario devojku.
Inače, novinarima i fotoreporterima uprava groblja Lešće nije dozvolila fotografisanje sahrane. Prema njihovim rečima, takva odluka je doneta zbog molbe porodice Bojanić.
20. 7. 2013, “NOVOSTI”
SMS poruka, koju je 20. 7. 2013. godine svim glavnim urednicima medija uputio Aleksandar Vučić preko svoje medijske savetnice Suzane Vasiljević:
Posle ove SMS poruke mediji u Srbiji su veoma retko i uglavnom šturim informacijama izveštavali javnost kako o ovoj saobraćajnoj nesreći, tako i o sudjenju optuženom Aleksandru Mitroviću. Sudski proces je započeo tek 23. 10. 2015, dakle nakon 2 godine i 3 meseca od datuma saobraćajne nesreće, što je nezabeleženo u sudskoj praksi Srbije.
23. 07. 2013
IZJAVE SVEDOKA – Službene beleške Policijske uprave za grad Beograd
- Svedok Nemanja Nerić, radnik iz trafike STR “Gral”, izjavio je da je auto išao sigurno preko 100km/h. Ponovio je priču o devojci sa dečkom, koja je bila potresena, jer je bila iza Andree Bojanić na pešačkom prelazu. Dva meseca kasnije, 23. 09. 2013, pred istražnim sudijom Višeg suda u Beogradu je izjavio da nije video semafor i da nije video vozilo koje je udarilo devojku.
- Svedok Zoran Peković, radnik trafike “ Smit”, pričao je sa novinarima dnevnog lista “Kurir” odmah posle saobraćajne nesreće: https://www.kurir.rs/crna-hronika/900231/ubio-devojku-na-pesackom-mitrovicev-sin-prosao-kroz-crveno-sa-100-na-sat
“BMW se iznenada pojavio, jednostavno se sjurio niz Ustaničku ulicu! Mislim da je išao oko 100 kilometara na sat, iako je u toj ulici ograničenje 40 kilometra na sat. Devojka nije imala nikakve šanse da ga izbegne – kaže očevidac. Naš sagovornik dodaje da se iznenada čuo jak udarac i vrisak.
– Odmah sam pogledao kroz izlog svoje radnje i video patike koje padaju na pešački prelaz! Izašao sam i video devojku, čija je glava bila bukvalno unakažena! Krv je tekla ulicom. Nikad neću zaboraviti taj prizor – rekao je radnik iz obližnje prodavnice.” I ovaj svedok je dva meseca kasnije, 23. 09. 2013, pred istražnim sudijom Višeg suda u Beogradu promenio prvobitni iskaz: “Bio je okrenut ledjima ulici.”
Svedok Snežana Kanački izjavila je prema zapisu u Službenoj belešci da su ljudi bili podeljenog mišljenja oko toga ko je prošao na crveno, a svedok Tamara Radanović da je bilo ljudi koji su pričali da je devojci bilo zeleno svetlo.
Devojka koja je sa svojim dečkom išla preko pešačkog prelaza iza Andree Bojanić kobne noći 18. jula 2013. godine nikada nije pronadjena niti pozvana da svedoči!
VIŠI SUD, 26. 07. 2013.
Ema Miljković Petrović, majka Andree Bojanić (17) koja je tragično nastradala 18. jula 2013, kad je na nju u Ustaničkoj ulici kolima naleteo Aleksandar Mitrović (20), sin vlasnika Pinka Željka Mitrovića, u Višem sudu je davala iskaz tridesetak minuta, ali je zbog teškog psihičkog stanja često prekidala svedočenje.
“Andrea mi se prošlog četvrtka nije javila na vreme i ja sam osetila da nešto nije u redu! Istrčala sam na ulicu, i tada sam videla…”
Samo ovo je, pre nego što je zaplakala, uspela da izgovori Ema Miljković Petrović. Ema je juče, u pratnji supruga i zastupnika svoje pokojne ćerke, advokata Saše Petrovića, u Višem sudu u Beogradu dala iskaz kao oštećena u ovoj nesreći. Davanje iskaza trajalo je oko pola sata, a sudija je često morao da prekida saslušanje pošto je Ema bila u teškom psihičkom stanju.
“Izvinite, zaista mi je teško da pričam… Pridružujem se tužilaštvu u krivičnom gonjenju Aleksandra Mitrovića… Izboriću se za pravdu kako znam i umem”, izjavila je majka Andree Bojanić.
Na pitanje advokata Saše Petrovića da li je porodica Mitrović kontaktirala sa njenom porodicom, Ema je kratko odgovorila:
“Ne, niko nije stupio u kontakt sa mnom.”
Posle saslušanja pred istražnim sudijom Ema Miljković Petrović je zgradu suda napustila u pratnji supruga. Vidno uplakana, ona nije želela da daje izjave.
25. 02. 2014.
PRVO VEŠTAČENJE
PREDLOG ZA RAZREŠENJE VEŠTAKA
ZAHTEV MINISTARSTVA PRAVDE
REPUBLIKE SRBIJE
28. 05. 2015.
DRUGO VEŠTAČENJE
12. 07. 2015.
DOPUNSKO IZJAŠNJENJE VEŠTAKA
28. 07. 2015.
Veštačenje KOPIJE video zapisa saobraćajne nezgode od 18. 7. 2013. godine
27. 08. 2015.
OPTUŽNI PREDLOG PROTIV OKRIVLJENOG ALEKSANDRA MITROVIĆA
05. 10. 2015.
Izmena optužnog predloga
23. 10. 2015.
POČETAK SUĐENJA – ZAPISNIK O PRVOM GLAVNOM PRETRESU
9. 12. 2015.
NASTAVAK SUĐENJA – ZAPISNIK O DRUGOM GLAVNOM PRETRESU
3. 02. 2016.
NASTAVAK SUĐENJA – ZAPISNIK O TREĆEM GLAVNOM PRETRESU
17. 03. 2016.
NASTAVAK SUĐENJA – ZAPISNIK O 4. GLAVNOM PRETRESU
14. 04. 2016.
NASTAVAK SUĐENJA – ZAPISNIK O 5. GLAVNOM PRETRESU
19. 05. 2016.
NASTAVAK SUĐENJA – ZAPISNIK O 6. GLAVNOM PRETRESU
29. 06. 2016.
NASTAVAK SUĐENJA – ZAPISNIK O 7. GLAVNOM PRETRESU
29. 09. 2016.
NASTAVAK SUĐENJA – ZAPISNIK O 8. GLAVNOM PRETRESU
Ročište zakazano za 29. 09. 2016. godine nije održano zbog odsustva predmetne sudijke Zorice Avramović, koja je prisustvovala stručnom seminaru.
23. 11. 2016.
NASTAVAK SUĐENJA – ZAPISNIK O 9. GLAVNOM PRETRESU
23. 01. 2017.
NASTAVAK SUĐENJA – ZAPISNIK O 10. GLAVNOM PRETRESU
29. 03. 2017.
NASTAVAK SUĐENJA – ZAPISNIK O 11. GLAVNOM PRETRESU
1. 06. 2017.
NASTAVAK SUĐENJA – ZAPISNIK O 12. GLAVNOM PRETRESU
11. 09. 2017.
NASTAVAK SUĐENJA – ZAPISNIK O 13. GLAVNOM PRETRESU
30. 10. 2017.
NASTAVAK SUĐENJA – ZAPISNIK O 14. GLAVNOM PRETRESU
Od ovog neodržanog ročišta zbog nedolaska sudskih veštaka usledila je serija neodržanih ročišta sve do 13. 04. 2018. godine. Na tom ročištu sudijka Zorica Avramović uvažila je zahtev advokata odbrane okrivljenog da se ponovo, po 3. (treći) put, izvede novo veštačenje, čime je nastavljena praksa odugovlačenja sudskog procesa. Cilj ovog prolongiranja je da zastari drugo krivično delo iz optužnice – nepružanje pomoći licu povredjenom u saobraćajnoj nezgodi iz člana 296, stav 1 KRIVIČNOG ZAKONIKA. Naime, pošto je za ovo krivično delo predvidjena maksimalna kazna do 3 godine zatvora, ono zastareva nakog isteka dvostrukog perioda – 6 godina. Zato je bilo važno sudski proces odugovlačiti sve do 2019. godine, jer se 18. 07. 2019. navršava 6 godina od ubistva Andree Bojanić. Inače, na osnovu pravosudne prakse u Srbiji može se zaključiti da slični sudski procesi (saobraćajni udesi u kojima ginu pešaci na pešačkom prelazu) prosečno traju od 12 do 18 meseci.
30. 11. 2017.
NASTAVAK SUĐENJA – ZAPISNIK O 15. GLAVNOM PRETRESU
16. 01. 2018.
NASTAVAK SUĐENJA – ZAPISNIK O 16. GLAVNOM PRETRESU
27. 02. 2018.
PRIGOVOR NA VEŠTAČENJE SNIMKA SAOBRAĆAJNE NESREĆE 18. jula 2013.
8. 03. 2018.
NASTAVAK SUĐENJA – ZAPISNIK O 17. GLAVNOM PRETRESU
13. 04. 2018.
NASTAVAK SUĐENJA – ZAPISNIK O 18. GLAVNOM PRETRESU
TREĆE VEŠTAČENJE
24. 10. 2018.
Na ročištu održanom 13. 04. 2018. godine predmetna sudijka Zorica Avramović je uvažila predlog advokata odbrane okrivljenog za još jedno, 3. po redu veštačenje, koje je povereno Departmanu za saobraćaj pri Fakultetu tehničkih nauka u Novom Sadu. Komisiji Departmana za saobraćaj dat je rok od 90 dana da Prvom osnovnom sudu u Beogradu dostave nalaz i mišljenje. Tih 90 dana oteglo se sve do 24. 10. 2018, kada su pisarnici suda od Departmana za saobraćaj predati traženi nalaz i mišljenje. Zatim je proteklo još oko 40 dana dok nije zakazano novo ročište za 11. 12. 2018, koje nije održano zbog – nedolaska sudskih veštaka!
11. 12. 2018.
NASTAVAK SUĐENJA – ZAPISNIK O 19. GLAVNOM PRETRESU
Nakon ovog neodržanog glavnog pretresa, ponovo je usledila serija odlaganja. Nisu održana ni sudjenja zakazana za 1. 02. 2019, za 11. 03. 2019. i za 12. 04. 2019. Na taj način u ovom sudskom procesu straćeno je više od 12 meseci, što je otvorilo put zastarevanju drugog krivičnog dela iz optužnice – nepružanje pomoći licu povredjenom u saobraćajnoj nezgodi iz člana 296, stav 1 KRIVIČNOG ZAKONIKA.
1. 02. 2019.
NASTAVAK SUĐENJA – ZAPISNIK O 20. GLAVNOM PRETRESU
11. 03. 2019.
NASTAVAK SUĐENJA – ZAPISNIK O 21. GLAVNOM PRETRESU
11. 03. 2019.
DOPUNSKO VEŠTAČENJE VEŠTAKA IZ NOVOG SADA
U saobraćajno-tehničkom veštačenju od 24. 10. 2018. veštaci Departmana za saobraćaj Fakulteta tehničkih nauka u Novom Sadu, izmedju ostalog, zaključuju sledeće:
“…Zaustavni put automobila “BMW”, za brzinu kretanja koja je bila dozvoljena u zoni mesta nezgode, od 50 km/h, pri forsiranom kočenju iznosi 28m. U situaciji da se automobil “BMW” kretao dozvoljenom brzinom od 50 km/h, te da je vozač ovog vozila reagovao kočenjem u trenutku stupanja pešaka na kolovoz, on bi svoje vozilo zaustavio neposredno ispred mesta naleta.”
Citirani zaključak iz osnovnog nalaza i mišljenja, predatog Prvom osnovnom sudu u Beogradu 24. 10. 2018. godine, uznemirio je duhove iz kuloara ovog maratonskog sudskog procesa.
Zato su veštaci iz Novog Sada morali da obave tzv. dopunsko veštačenje, dostavljeno Prvom osnovnom sudu u Beogradu 11. 3. 2019. godine, u kome su relativizovali upravo ovaj prvobitan zaključak iz osnovnog nalaza i mišljenja od 24. 10. 2018!!!
12. 04. 2019.
NASTAVAK SUĐENJA – ZAPISNIK O 22. GLAVNOM PRETRESU
23. 05. 2019.
NASTAVAK SUĐENJA – ZAPISNIK O 23. GLAVNOM PRETRESU
27. 06. 2019.
NASTAVAK SUĐENJA – ZAPISNIK O 24. GLAVNOM PRETRESU
2. 07. 2019.
NASTAVAK SUĐENJA – ZAPISNIK O 25. GLAVNOM PRETRESU
PRVOSTEPENA PRESUDA, 2. JUL 2019.
ŽALBE NA PRESUDU
Na prvostepenu presudu od 2. 07. 2019, tokom avgusta i septembra 2019. Apelacionom sudu su podneli žalbe Prvo osnovno javno tužilaštvo, advokat majke Andree Bojanić i advokati odbrane Aleksandra Mitrovića.
PRESUDA Apelacionog suda u Beogradu
10. 12. 2019.
PONOVNO SUDJENJE
I tako je posle 4 godine sudjenja i preko 6 godina od datuma pogibije Andree Bojanić Apelacioni sud u Beogradu 10. decembra 2019. usvojio žalbe branilaca okrivljenog Aleksandra Mitrovića i prvostepenu presudu od 2. 07. 2019. ukinuo, a predmet vratio prvostepenom sudu na ponovno sudjenje.
Od 10. 12. 2019. ova Odluka Apelacionog suda, smeštenog u Nemanjinoj ulici u Beogradu, “putovala” je do sedišta Prvog osnovnog suda u Katanićevoj ulici sve do 16. 01. 2020, da bi prvi glavni pretres u ponovnom sudjenju bio zakazan za 11. 03. 2020.
I na ponovnom sudjenju ista praksa kao i u prethodnom postupku: serija neodržanih glavnih pretresa, ovog puta i zbog epidemiji korona virusa.
11. 03. 2020.
PONOVNO SUĐENJE – ZAPISNIK O PRVOM GLAVNOM PRETRESU
Sledeća 2 glavna pretresa, zakazana za 15. 04. 2020. i za 8. 07. 2020. takodje nisu održana, i to zbog epidemije korona virusa.
15. 09. 2020.
PONOVNO SUĐENJE – ZAPISNIK O DRUGOM GLAVNOM PRETRESU
1. 10. 2020.
PONOVNO SUĐENJE – ZAPISNIK O TREĆEM GLAVNOM PRETRESU
ZAVRŠNA REČ TUŽILAŠTVA
ZAVRŠNA REČ ADVOKATA SAŠE PETROVIĆA, PUNOMOĆNIKA EME PETROVIĆ, MAJKE ANDREE BOJANIĆ
ZAVRŠNA REČ ADVOKATA DANKA CVEJIĆA, PUNOMOĆNIKA SAVE BOJANIĆA, OCA ANDREE BOJANIĆ
ZAVRŠNA REČ BORIVOJA PAJOVIĆA, ADVOKATA ODBRANE OKRIVLJENOG ALEKSANDRA MITROVIĆA
6. 10. 2020.
ZAPISNIK O OBJAVLJIVANJU PRESUDE
29. 10. 2020.
ŽALBE NA PRESUDU
ŽALBA TUŽILAŠTVA
ŽALBA SAŠE PETROVIĆA, ADVOKATA EME PETROVIĆ, MAJKE ANDREE BOJANIĆ
GLAVNI ZAKLJUČAK TREĆEG VEŠTAČENJA, DEPARTMANA ZA SAOBRAĆAJ FAKULTETA TEHNIČKIH NAUKA U NOVOM SADU
IZJAVA VEŠTAKA GOJKA BAKIĆA NA PRETRESU održanom 1. 06. 2017.
ŽALBA DANKA CVEJIĆA, ADVOKATA SAVE BOJANIĆA, OCA ANDREE BOJANIĆ
DEO VEŠTAČENJA ČASLAVA MAKSIĆA O NEVERODOSTOJNOSTI VIDEO ZAPISA SAOBRAĆAJNE NESREĆE 18. 07. 2013. godine
DEO IZJAVE VEŠTAKA ČASLAVA MAKSIĆA NA GLAVNOM PRETRESU, 13. 04. 2018.
GDE SE NALAZI (KRIJE) ORIGINALAN SNIMAK?
Što se tiče originalnog snimka, postoji trag u sudskom predmetu, koji put je sve prešao: bio je u Službi za specijalne istražne metode, Upravi kriminalističke policije i u Bezbednosno informativnoj agenciji, BIA.
Što se tiče ljudi koji su potpisivali da su imali kontakt sa originalnim snimkom, tj. da nisu u mogućnosti da ga veštače, ispred BIA-e je šef kabineta Senka Jovanović, ispred Uprave krim. policije Milorad Veljović i ispred Uprave krim. policije – Službe za specijalne istražne metode, načelnik službe i glavni policijski savetnik Ljubiša Puzović. Svi oni su tvrdili da nemaju stručne ljude koji bi mogli da veštače predmetni snimak, što znači da su svi oni bili u posedu ORIGINALNOG snimka.
Takodje, gde se nalazi originalan snimak i kako je kopiran moraju da znaju i Snežana Stojanović, istražni sudija Prvog osnovnog suda u Beogradu i Jelena Pančić, zamenica državnog tužioca prvog OJT, koje su po službenoj dužnosti, kao dežurne, bile na mestu saobraćajne nesreće te noći 18. jula 2013. godine: gde su SLUŽBENE BELEŠKE KOJE PRATE PROCEDURU POSTUPANJA SA DIGITALNIM DOKAZIMA U PERIODU IZMEDJU PROIZVODNJE SNIMKA i MOMENTA NJEGOVOG KOPIRANJA na PREDMETNI CD, kako veštak Časlav Maksić navodi u svom veštačenju.
I najzad, predsednica Prvog osnovnog suda Snežana Stevović, inače sudija Apelacionog suda u Beogradu, i predsednik Višeg suda u Beogradu Aleksandar Stepanović, takodje moraju da budu upućeni u to gde se nalazi originalan snimak ove saobraćajne nesreće.
Službenik menjačnice “MIP” Goran Volaj predao je policiji 19. 7. 2013. originalan snimak ove saobraćajne nesreće, pa bi i on mogao da zna nešto o tome.
Zato smo se njima obratili tražeći odgovor na pitanje gde se nalazi originalan snimak saobraćajne nesreće u Ustaničkoj ulici 18. jula 2013. godine.
PREPISKA SA PRVIM OSNOVNIM SUDOM U BEOGRADU
PREPISKA SA PRVIM OSNOVNIM JAVNIM TUŽILAŠTVOM U BEOGRADU
PREPISKA SA VIŠIM JAVNIM TUŽILAŠTVOM U BEOGRADU
PREPISKA SA DRUGIM OSNOVNIM JAVNIM TUŽILAŠTVOM U BEOGRADU
PREPISKA SA BEZBEDONOSNO INFORMATIVNOM AGENCIJOM – BIA
ZAŠTO JE SAKRIVEN ORIGINALNI SNIMAK SAOBRAĆAJNE NESREĆE?
Originalni snimak saobraćajne nesreće u Ustaničkoj ulici 18. jula 2013. godine sakriven je zato što je okrivljeni Aleksandar Mitrović vozilom prošao velikom brzinom kada je na semaforu ispred pešačkog prelaza bilo upaljeno crveno svetlo, a za pešake zeleno svetlo. To je ujedno i glavni razlog njegovog bekstva sa mesta nesreće.
Pažljivom analizom kopije originalnog snimka, koja je korišćena u sudskom postupku i bila predmet veštačenja, može se zaključiti da je BMW džip prošao kroz crveno, jer detaljno praćenje ponašanja drugih vozila u saobraćaju te noći 18. 7. 2013. to dokazuje:
Prethodni dijagram je dokaz da Mitrović nije prošao svojim vozilom kroz zeleno svetlo na semaforu u Ustaničkoj ulici.
Sledeći dijagram dokazuje da je prošao kroz crveno svetlo na semaforu i da je to glavni razlog zbog čega se krije originalan snimak ove saobraćajne nesreće.
Pretpostavka je da je pattern semafora iz nalaza veštaka tačan, i onda se sve uklapa, sem u slučaju da se crveno svetlo upalilo u 18. sekundi snimka.
U tom slučaju, Mitrović je svojim vozilom prošao kroz crveno svetlo na semaforu u 27. sekundi crvenog svetla, a kroz sledeće crveno svetlo prošao je i auto iz 118. sekunde snimka, ali tada je već nastupio opšti haos u saobraćaju zbog nesreće, pa je to razumljivo.
SVA OSTALA VOZILA SA KOPIJE SAKRIVENOG ORIGINALNOG SNIMKA PROŠLA SU KROZ ZELENO SVETLO NA SEMAFORU!
ŽALBA MILENKA MILISAVLJEVIĆA, ADVOKATA OKRIVLJENOG
ALEKSANDRA MITROVIĆA
ODGOVOR NA ŽALBU, 6. 11. 2020.
30. 11. 2020.
Predmet je iz Prvog osnovnog suda stigao u Apelacioni sud u Beogradu.
Zaveden je pod brojem KŽ 1 br. 1025/20 i dodeljen je sudiji Milenku Cvijoviću, koji treba da donese konačnu presudu.
Radno iskustvo sudije Milenka Cvijovića:
Od oktobra 2014. godine, sudija Krivičnog odeljenja Apelacionog suda u Beogradu;
Od aprila 2013. godine, sudija Višeg suda u Beogradu;
Od marta 2010. godine, advokat Advokatske komore Beograd;
2009. godine stekao akademski naziv diplomirani pravnik - master;
Od 2000. godine, sudija Okružnog suda u Beogradu;
Od 1992. godine, sudija Četvrtog opštinskog suda u Beogradu;
Od 1986. godine, predsednik Prekršajnog suda u Beogradu pri opštini Zemun;
Od 1985. godine, sudija Prekršajnog suda u Beogradu pri opštini Palilula;
1983. godine položio pravosudni ispit;
Od 1981. godine, direktor pravne službe RO „Duga“ Beograd – OUR „Elan“ - Prijepolje;
1981. godine diplomirao na Pravnom fakultetu u Beogradu.
Sertifikati:
Sertifikat o posedovanju posebnih znanja iz oblasti prava deteta i prestupništva mladih.
Ostale aktivnosti u oblasti pravosuđa:
Učesnik i predavač na raznim seminarima iz oblasti pravosuđa, u organizaciji Pravosudne akademije.
Autor više radova objavljenih u biltenima sudske prakse:
2009. godine, Rad iz oblasti korupcije;
2008. godine, „Pritvor kao mera obezbeđenja“
2007. godine, „Položaj maloletnika u krivično – pravnom smislu“.
13. 4. 2021.
DRUGOSTEPENA PRESUDA Apelacionog suda u Beogradu
20. 05. 2021.
ŽALBA USTAVNOM SUDU REPUBLIKE SRBIJE
24. 08. 2021.
“DUNAV” osiguranje IZNAD SUDA I PRAVOSNAŽNE PRESUDE!?
P O G O V O R
I tako, počev od svedoka koji su neobjašnjivo menjali svoje prvobitne iskaze, pa preko sudskih veštaka, koji su lažirali dokaze ili davali suprotna, tzv. dopunska veštačenja, do loše kopije video snimka saobraćajne nesreće u Ustaničkoj ulici br. 239 tog 18. 7. 2013. godine, na kojoj je oštro odsečen levi deo i za koju nikada nije utvdjeno gde se kriju originalni zapis, prateća obavezna dokumentacija, kao i oprema za video nadzor, ovaj sudski proces prikazan u digitalnom izdanju čita se i gleda kao kriminalistički roman. A povrh svega, tu je i (ne)postupanje Višeg suda i Prvog osnovnog suda u Beogradu, koji su režiranim odugovlačenjem još jednom ubili učenicu Andreu Bojanić, ovog puta u prisustvu vlasti.
Moja pažnja, ljudska, gradjanska, novinarska…, prema žrtvama saobraćajnih nesreća u kojima su vinovnici prolazili ili nekažnjeno ili sa minimalnim kaznama, počiva na gubitku rodjake i teškom stradanju rodjaka u dve saobraćajne nesreće, izazvanih nesavesnim postupcima pijanih vozača. I u oba slučaja, za počinjena krivična dela osudjeni su na niske zatvorske kazne.
U žurnalističkoj karijeri, dugoj preko 40 godina, često sam se u štampanim i u elektronskim medijima bavio ljudskim tragedijama, dodatno zatamnjenim i pojačanim odsustvom pravde za njihove uzročnike.
Za pogovor knjizi posvećenoj Andrei Bojanić izdvajam dve teme iz 2 izdanja radio produkcije “Mućni glavom”, emitovane neprekidno svake subote na talasima Radio Beograda 202, od 2002. do 2016. godine, kada je skinuta sa programa bez ikakvog obrazloženja!
Prva tema je o jednoj saobraćajnoj nesreći sa tragičnim ishodom, iz 2005. godine: Branislava Rebić (21), studentkinja Filološkog fakulteta, smrtno je stradala u saobraćajnoj nesreći 14. jula 2005. godine u Gornjoj Trnavi, na magistralnom putu Kragujevac-Topola. Za ovu nesreću okrivljen je Luka Karadžić (66): upravljajući svojim vozilom marke “Mercedes” u pijanom stanju, prešao je u suprotnu saobraćajnu traku i udario u vozilo marke “Fiat”, za čijim volanom je bila nastradala devojka, dok je suvozač, njen momak, ostao živ.
– Bio je pravosnažno osuđen, ali je nakon promene vlasti Republičko javno tužilaštvo podnelo Zahtev za zaštitu zakonitosti u korist optuženog! Pre toga, godinu dana nije odlazio u zatvor i pored pravosnažne presude. Sudi mu se ponovo i mi iznova i iznova prolazimo mučenje. Odugovlače zbog nedolaska optuženog. Promenjeno je šest sudija, održano 30 ročišta, ali presude nema. Luka Karadžić me nikada nije pozvao, nije pokušao ni da se izvini, da izjavi saučešće, da se pokaje… – izjavio je pred okupljenim novinarima ogorčeni otac nastradale devojke Branko Rebić.
Luku Karadžića je 27. maja 2011. Viši sud u Kragujevcu osudio na dve godine i šest meseci zatvora, jer je vozeći pijan izazvao saobraćajnu nesreću u kojoj je poginula Branislava Rebić. Odbrana je tražila da se ukine presuda, a tužilaštvo se tada žalilo zbog male kazne. Apelacioni sud u Kragujevcu je 22. decembra 2011. odbio obe žalbe i potvrdio presudu.
Međutim, Luka Karadžić mesecima nakon pravosnažne presude nije odlazio na izdržavanje zatvorske kazne!? On je 3. septembra 2012. trebalo da se pojavi u zatvoru u Sremskoj Mitrovici, ali je Prvi osnovni sud u Beogradu prihvatio njegovu molbu za odlaganje, u kojoj je naveo da ima srčane probleme.
A onda se desilo nezakonito i protivustavno čudo, u rangu najcrnjih stranica istorije beščašća sudstva Srbije! Republičko javno tužilaštvo je 10. decembra 2012. podnelo Zahtev za zaštitu zakonitosti u njegovu korist, da bi ekspresno brzo, već 17. januara 2013. veće Vrhovnog kasacionog suda prihvatilo zahtev tužilaštva!!!
Advokat Goran Ilić, zastupnik porodice nastradale Branislave Rebić, rekao je medijima da to što se dešavalo sa sudskim postupkom protiv Luke Karadžića nije zabeleženo u pravnim analima Srbije.
Skoro 10 godina nakon ove saobraćajne nesreće ponovo je započelo sudjenje pred Višim sudom u Kragujevcu, da bi 7. 5. 2018. bila izrečena presuda Luki Karadžiću, kojom je osuđen na 2 godine zatvora. Tom prilikom Luki Karadžiću izrečena je i mera bezbednosti – zabrana upravljanja motornim vozilom, takođe u trajanju od 2 godine.
Radilo se o nepravosnažnoj presudi, na koju je Luka Karadžić imao pravo žalbe.
Još uvek nema zvanične potvrde da je pravosnažno osudjeni Luka Karadžić otišao na izdržavanje zatvorske kazne.
Pa u čemu je tajna tog Luke Karadžića, kad uživa toliku blagonaklonost srpskog pravosudja!?
On je nekadašnji član Glavnog odbora SNS-a i rođeni brat Radovana Karadžića, osuđenog ratnog zločinca.
Druga tema je emitovana 3. septembra 2014. godine na talasima Radio Beograda 202. Gošća emisije bila je gospodja Snežana Tripković, predsednica udruženja „Bahati vozači ne smeju da prođu nekažnjeno”. Ona je tada govorila o slučaju pogibije svog sina Ognjena u saobraćajnoj nesreći 19. jula 2011. u Beogradu, čiji je vinovnik vozeći automobil sa oko 2,26 promila alkohola u krvi, krećući se levom saobraćajnom trakom kolovoza Bulevara despota Stefana iz pravca Pančevačkog mosta ka Ulici vojvode Dobrnjca, izazvao nesreću, u kojoj je stradao Ognjen Tripković.
Vinovnik nesreće Saša Beočanin nije propustio Ognjena Tripkovića, koji mu je dolazio iz suprotnog smera, te je prednjom desnom stranom automobila udario u prednji točak dvotočkaša. Od siline udarca Tripković i njegova saputnica L. S. pali su na kolovoz. Tripković je odmah preminuo, a L. S. je zadobila teške telesne povrede. Vinovnik nesreće je na neobjašnjiv način izbegavao sudski proces, da bi na kraju u junu 2017, dakle 6 godina nakon nesreće, bio osuđen na svega 3 godine i 2 meseca zatvora. Ovu prvostepenu presudu potvrdio je i Apelacioni sud u Beogradu, što je izazvalo veliki revolt porodice Ognjena Tripkovića.
Tokom emisije bilo je reči i o slučaju pogibije Luke Jovanovića na Brankovom mostu tog leta 2014. godine. Luku Jovanovića (21) je 25. 7. 2014. usmrtio Marko Milićev, vozeći brzo automobil marke “kantrimen”. Luka Jovanović se vraćao iz grada sa prijateljima kući. Njima se na mostu pokvarila “lada” i kada su izašli da je preguraju u zaustavnu traku, na njih je naleteo “mini kantrimen”. Vozač “kantrimena” se nije zaustavio, već je pobegao, a Luka Jovanović je od zadobijenih povreda preminuo dan kasnije u Urgentnom centru. Posle bekstva u daleku Kinu vinovnik ove nesreće izručen je Srbiji, da bi zatim bio osudjen na kaznu zatvora u trajanju od svega 3,5 godine.
Do sudjenja možda ne bi ni došlo da Lukin otac Bojan Jovanović nije izašao na Brankov most sa slikom ubijenog sina i danima prkosno stajao, u znak protesta što se odugovlači sa istragom. Inače, u vezi sa ovom saobraćajnom nesrećom kolale su razne spekulacije, od toga ko je zapravo te noći upravljao “kantrimenom” do toga zašto vozilo nikada nije nadjeno, uprkos obećanjima vrha srpske policije i pravosudja.
Digitalno i štampano izdanje knjige “Andrea Bojanić – zločin bez kazne” samo su još jedan tužan i potresan primer nepravde. To je u suštini vrh ledenog brega mnogobrojnih sudskih slučajeva, gde okrivljeni bivaju osudjeni čak ispod zakonskog minimuma, čime se dovode u pitanje elementarni principi prava, zakonitosti i čovečnosti.
Filip Mladenović
Čuvam osmehe tvoje od zaborava
U nekom drugom životu, sreća će biti naš saveznik
“Meni nije utjeha što sam majka Anđela. Mislim da nije ni Vama. Vi ste samo tužan tata, slomljen jezovito. Ali, imamo nešto zajedničko. Nosimo najgoru svjetsku titulu: ‘Roditelji smo Anđela.” Pietra Fon Tillen
A ja znam ko si mi, ja znam šta si mi. Ne pitam otkuda si mi, i znam šta si mi bila.
Ali me nije briga, znam samo da si mi najlepša stranica od svih stranica u najvećoj od svih knjiga, koja se život zove.
I ne listam prethodne, niti otvaram nove.
I znam da uvek samo sad si mi, i znam da uvek sve si mi.
Ja ne znam da li se to sve zajedno, ljubavlju zove.
Mada je ona sada bolna, ti si mi od nje više.
Samo ne znam kako bih to nazvao.
Kad misli postanu preteške, tad poslažem uspomene sa tvojim osmehom.
Naslonim glavu na prozorska okna i pogled odluta negde u noć… Sa druge strane, grad svetli u mraku, a ja se zapitam: “Koliko je onih koji su u nebo zagledani, tražeći zvezdu padalicu, sa nemom molitvom na usnama? Iza koliko prozora, duše sudbinom slomljene, slabašno u mraku sijaju? Koliko je onih što u akordima nekih pesama, traže bar malo mira?”
A grad i dalje svetli, i u njemu hiljade priča, koje će ostati neispričane…
Daleko izvan predstava o ispravnom i pogrešnom, postoji jedno: “Sve prolazi, ali sve se ne zaboravlja.“
Ispred mene je zid, onaj koji me uči da nikad ne treba biti tako jak da ga srušiš. Moraš da naučiš da živiš sa tim zidom. Od njega nije teško napraviti neku novu dimenziju. Obojio sam ga u neku nežniju boju, onu koja mi neće donositi gorčinu. Sedim na klupi, tamo gde se sastaju oni koji počinju i završavaju. Tamo, gde se sastajemo ti i ja.
– Vidim, rešio si da pišeš?
– A kako da objasnim ruke i sećanja, Andrea?
– Ćale, ljubavi slavnih ljubavnika nisu veće od naše.
– Predlažeš da ovu monodramu pretvorimo u mjuzikl, bez reprize?
– Naravno. Znaš, ljubav ne traži dobrovoljce. Zapravo, ljubav, ti i ja, mi smo Trojstvo.
– Misliš kao trozubac, nastali izmedju kamena mudrosti i kamena ludosti?
– Može i tako. Vidi, ćale! Iz ove moje perpektive, skontala sam da ljubav naoruža slabe samopouzdanjem, uveri ih da je kucnuo čas za sveti nemir i da su baš oni izabrani i posebni.
– Prevedno, smišljen ritam što neće stati. Tako, nekako?
– Da. I da ti se mota svuda gde ne sme i da ti pokrete kukova prati.
– Samo još da mi saopštiš neki radni naslov tog mjuzikla, pa da počnemo?
– Da to ostavimo za kasnije, dok skuvaš kafu i pustiš neku muziku, samo da nisu narodnjaci ?
– I sve vreme da vrckam, dok se ti smeješ?
– Naravno. Volim da te posmatram dok smišljaš i radiš.
– Izmeniću noć do kraja ovog monodramskog mjuzikla, a jutro će se naći u transu.
– Dok to radiš ćale, pružiću ruke da te naslute, i da ispričaju što usne ćute.
– Anja… Još uvek osećam miris tvoje kose i tvoj dodir. Vidim da čitaš one stranice, koje sam u nastupima svojih “loših trenutaka”, napisao. Želiš da izdvojiš nešto od toga?
– Izbor posebnosti naše. Jer, sve dobre pesme odavno su napisane, a ovaj mjuzikl bi mogao da ima neki naslov, tipa: „Tvoj mladež i moj osmeh“.
– A, ha… Tu tvoju premisu sam čekao. Sjajna mešavina Pariza i „Saharskog bluza“. Već vidim da ćeš izmeniti svet do kraja mjuzikla.
– Ja sam baš oduševljena time, što ću o toj nekoj „mešavini“ posle da te pitam. Izabrala sam nešto od tih tvojih tzv. „loših trenutaka“: „…Život mi nije dao priručnik i nikakvo objašnjenje u vezi sa tobom…“
– Kada si se rodila: “Čestitamo! Majka i devojčica su dobro. Imaćete pravog borca u kući !”
– Ma, daj ćale… Ali bio si tu ti. Gledao si me kroz prozorčić na vratima i mahao si. I bio si nasmejan. Medicinska sestra te je odvukla i rekla da nema potrebe da više budeš tu, jer ću ja da spavam i biću velika, jednog dana. Ali, ja se ni tada nisam osećala kao neko ko će biti veliki. Osećala sam se maleno i nisam želela da spavam. Sve je bilo blaže i lepše dok se ti smeješ. Pa makar kroz prozorčić. Bilo je potrebno da ti budeš tu.
– A kada si stradala, sedeo sam i pitao se: “Kako je moguće da život ne diše i da sve je stalo?”
– Znaš, ćale, sledećeg dana nakon mog stradanja, kopali su po meni. Ne, nije metafora, bukvalno su kopali. Nisam navikla da neki hirurzi sa zelenim kapicama rovare po mojim organima. Nisam navikla da iko rovari po njima. Nekakvim jezivim metalnim stvarčicama. Da pravi rezove po mom stomaku i celom telu. I to tako stvarne rezove. Vidljive, opipljive. Bolne za tebe. Ali, ja se nisam budila, jer sam već otišla.
– Nedostaje da te zagrlim i šapnem: “Ćero, ovaj frajer ti je super!” Dečaci iz tvojih priča nemaju pojma koliko su srećni, što su makar na kratko bili deo tvog sveta. Meni nedostaješ još više, jer puno je stvari, onih običnih i svakodnevnih, sa kojima smo znali da se dosađujemo. Nedostaješ na pomisao o tvom prvom pijanstvu od dve votke i pevanja po ulici i tadašnjeg fenomenalnog smeha prilikom opisivanja lepotice u bundi, koja je plakala na narodnjake. Koristili smo te naše male talente i od njih pravili najlepše ludorije. Ljudi su voleli da nas slušaju ili gledaju. Jedni su mislili da je to umetnost, drugi da smo budale, dok su se svi ti divili tim „emocijama“, a mi smo se samo dopisivali. Do krajnjeg cilja – ugovaranja sledećeg tajnog susreta i osvajanja novog zabranjenog vidjanja.
– Vidiš, a meni nedostaje da ti njuškam bradu, da te ljubim u nos i budim te. Otvaraš oči, gledaš me, smeješ se. Kad na to pomislim, više me ništa ne boli. Rezovi nisu važni sve dok si ti tu. Ni toliko godina posle, ja i dalje, u tim nedostajanjima, nisam odrasla. I kontam da ne moram. Jer imam nekog ko me voli tako „neodraslu“. Nekog ko se smeje onda kad mu i nije do toga, samo da bi bio jak za mene. Nekog u čijem bih zagrljaju i dalje bila malena, a opet najveća na svetu. Sećam se da sam jednom ostala u stanu zbog prehlade. Hodala sam po njemu i razmišljala o tebi. Naslonila se na prozor i tamo si bio ti. Na parkingu ispod moje sobe. Od stotinu soba ti si pronašao baš tu, jednu jedinu, gde sam bila ja. Mahao si i smejao se. I bilo je lakše. Bol je bila blaža dok se ti smeješ. Bilo je potrebno da budeš tu.
– Da li se možda sećaš kako je sve počelo? Kao da smo bili zajedno u nekom paralelnom univerzumu i onda se nešto desilo! Bacilo nas u ovaj svet, sudarili smo se i nastavili da hodamo kroz život, držeći se za ruke.
– Hoćeš da mi spremaš štrudlu sa makom ?
– Samo ako ćeš da mi pevaš dok ti spremam.
– Šta da ti pevam?
– Neku ljubavnu pesmu.
– Kod tebe je sve ljubav.
– Sa tobom je sve ljubav.
– Ma ti si ljubav. Kažeš mi da si negde pročitao da je uvek trenutak da budeš nečije proleće i da voliš što je tvoj trenutak baš sada i traje?!
– Kažem da volim takvom proleću biti Sunce.
– Kažeš kako si skontao da kad god si gledao prema Suncu, bio si srećan?!
– Zato ti piljiš u mene!
– Samo da te podsetim za metar kreveta i jedinu noć, u ovih 7 godina, koju si spokojno prespavao?
– Vidim da si uredna u prelistavanju mojih pisanija, pa ću ti odgovoriti. Kažu da spavati pored nekog je mnogo više nego spavati sa nekim. Ogoljen od laži, veruješ nekome da bude sasvim blizu tebe u trenutku tvoje najveće nemoći.
– Da li može jedna asocijacija, a da ti ne prsne amigdala?
– Anja, očito me navlačiš na nešto što ima veze sa tobom, a nikako da saopštiš. Poznat mi taj tvoj rad. Počni.
– Plave ruže i makovnjača ?
– Opaaa! Pa ti si se zaljubila?!
– Jesam, ali još je rano da ti pričam o tome. Još ga pržim na čežnji.
– Pa, tom će i Sizif pozavideti na trudu.
– Neće, ćale, jer je to ok lik.
– Sjajno! Samo te molim da ne forsiraš klišee onog tvog pajtosa Bukovskog, od milošte zvanog Buksna.
– Ma, Buksna mi je objasnio puno toga, a naročito da sujeta vredi po’ lule duvana. Nego, osećam da želiš nešto da me pitaš ?
– Da!
– Da li si diplomirala?
– Pa, zar ne primećuješ krila? Postala sam ono što sam ovde oduvek želela. Imam krila da letim kud god poželim. Prilike su našle mene bez da sam se morala previše truditi. Dobro, lagim malo. Zaslužila sam ih, ali volim sve što radim toliko da se osećam kao da se samo dobro zabavljam. I ne moram nikad da budem ni odrasla ni velika. Ti me činiš i odraslom i detetom u isto vreme. Samo je potrebno da budeš tu gde jesi.
– Pre nego što odeš, imao bih nešto da ti predložim, jer si velika.
– Naravno!
– Vidiš mene da nisam neki lik. Bio sam okružen onim što život ponudi i što samo jednom dobiješ. Tako i ti, dopuštaš da te dodiruju rukama tuge. Zato nemoj da dopustiš da te opet dodirnu. Ne slušaj šta ti govore. Nema potrebe za tim. Znaš da će jednog dana opet doći neko tuđe, odbeglo i poluprazno srce koje će tražiti mir. Nemoj da maštaš o moru, mestima na koja trebaš poći i ugasiti sve one lampe na obali… Priča je prošla! Ne gledaj u stranu, možda vidiš nekoga ko će ti sve one boje obojiti opet crnom. Uništiće tako lepu sliku koju si tako marljivo stvarala. Površni su, puštaju te da ih zagrliš, a onda te puste. Uzeli su ti reči i sve što si napravila lepšim i boljim. Ostaćeš zagledana u jednu julsku noć i ispraćati još jedno leto. Zaboravi da je ikada bilo neko proleće, da te neko pustio da postaneš deo priče. Prestani da krivicu tražiš u sebi. Nema je, nikad nisi ni bila kriva. Nije šala da uništavamo ljude koje volimo. To nije kliše, već stvarnost. Zato su ljudima potrebni ti sitni crvi, koji će biti tu da ispričaju neku lokalnu priču i poruše sve te miline novog dana. Kreni i ne misli, pusti druge da vole ono što si stvorila. Verujem da neće biti dovoljno snažni da čuvaju taj sjaj. Ti nisi neka sitna duša koja može da voli baš svakog crva koji te pogleda nežno. Pusti da prođe, kao oluja u zoru. Potrebno je da osećaš da bi živela punim životom. Jedino tako tvoj svet neće prestati da priča i da živi. Već čujem i škripu olovke dok pišeš, uz prkosni osmeh: “Ovaj život nije bio dobar, idemo na sledeći!”
– Dobro čuješ, ćale!
– Anja, nikad mi neće biti jasno zašto sam te upisao na kurs letenja, da bi sad mogla da se družiš sa Petrom Panom!?
– A, ti ćale, nemoj da se stidiš kada pričaš sa praznom stolicom ili fotografijom. Tebi barem ne moram da objašnjavam da sam uvek tu. A svet neka misli…
– Guram našu priču, naše vizije o svetu za decu. Vučem napred i gore. To su dva jedina dozvoljena pravca. Da, i ne brini, Anja. Čuvam osmehe tvoje od zaborava.
– Ćale, opalio si me životom posred čela. Nedostaješ mi baš kao što i ostaloj deci, ovde, nedostaju njihovi roditelji i porodice. Nas ovde ima mnogo i tu smo negde oko vas… Minut po minut prolazi, suza po suza iz oka ističe.“
– Anja, nešto da znaš. Volim kada u jednom dahu, zbog tebe, uspem da napišem nešto.
– Spomenuo si ruke i sećanja. Možda ovi tvoji „loši trenuci“, nadju simbiozu sa njima. Kontam, bilo bi dobro da napraviš palačinke, dok ih istražujem…
– nastaviće se –
Savo Bojanić
PREDSTAVLJANJE DIGITALNOG I ŠTAMPANOG IZDANJA KNJIGE
MEDIJA CENTAR BEOGRAD, 15. april 2021. godine
Knjiga “Andrea Bojanić – Zločin bez kazne”, u štampanom i u digitalnom izdanju na web adresi https://andreabojanic.wordpress.com, nije samo svojevrsni spomenik učenici Andrei Bojanić (1996 – 2013), koja je tragično izgubila život u saobraćajnoj nesreći u Beogradu, u Ustaničkoj ulici, 18. jula 2013. godine.
Knjiga je i čas anatomije srpskog pravosudja, hronologija protivzakonitog i antiustavnog političkog uticaja na rad sudova i svedočanstvo o jednom nehumanom i korumpiranom režimu na početku XXI veka u Srbiji.
Sadržaj knjige čine autentični dokumenti, hronološki rasporedjeni od 18. 7. 2013. do 12. 4. 2021, uokvireni predgovorom advokata Danka Cvejića i pogovorom novinara Filipa Mladenovića. U zaključku knjige je tekst Andreinog oca Save Bojanića “Čuvam osmehe tvoje od zaborava”.
O knjizi su govorili:
Danko Cvejić, advokat
Nenad Janković, advokat
Savo Bojanić, Andrein otac
Filip Mladenović, novinar
Tokom konferencije za štampu bilo je reči i o ANDREINOM PREDLOGU – Inicijativi za HITNE izmene Zakona o bezbednosti saobraćaja na putevima i Krivičnog zakonika, u smislu pooštravanja kazni za bahatu i nasilničku vožnju u saobraćaju.
KNJIGA NIJE KOMERCIJALNA. NE PRODAJE SE, POKLANJA SE!
https://rs.n1info.com/vesti/predstavljena-knjiga-andrea-bojanic-zlocin-bez-kazne/
ANDREINA INICIJATIVA
Andrein predlog – inicijativa za promenu odredbi Zakona o bezbednosti saobraćaja na putevima i Krivičnog zakonika Republike Srbije
Kao građanka/građanin Republike Srbije svojeručnim potpisom potvrđujem vlastitu saglasnost sa tekstom Andreinog predloga – inicijative za promenu ODREDBI ZAKONA O BEZBEDNOSTI SAOBRAĆAJA NA PUTEVIMA i KRIVIČNOG ZAKONIKA REPUBLIKE SRBIJE, koju su sastavili beogradski advokati Danko Cvejić i Nenad Janković, novinar i književnik Filip Mladenović, priređivač knjige https://andreabojanic.wordpress.com/ i Andrein otac Savo Bojanić.
O B R A Z L O Ž E N J E
Na žalost, statistike pokazuju da se po broju poginulih lica u saobraćajnim nesrećama, gledano prema broju stanovnika, Srbija uz Rumuniju i Bugarsku nalazi među najnebezbednijim državama u Evropi. Istovremeno, statistika pokazuje da je u našoj zemlji trend da se za krivična dela protiv bezbednosti javnog saobraćaja izriču paradoksalno blage kazne, kojima se evidentno ne ostvaruje pozitivan efekat kaznene politike.
Čak više od 67% svih kazni, koje su izrečene za krivična dela protiv bezbednosti javnog saobraćaja, otpada na uslovne osude, zatim slede novčane kazne, dok se u svega oko 10% slučajeva izriču zatvorske kazne. Dosuđene zatvorske kazne uglavnom su blage i često ispod propisanog minimuma.
Nakon što se desio tragičan događaj u Nišu 4. januara 2021, kada su smrtno stradali pešaci dvanaestogodišnji Andrej Prekljušaj i četrdesetosmogodišnji Dejan Ilić, otac troje dece, među građankama i građanima se osetilo veliko nespokojstvo i zabrinutost za svoju decu, kao i nezadovoljstvo povodom blage kaznene politike, kada su u pitanju krivična dela protiv bezbednosti javnog saobraćaja. To je nametnulo potrebu da se izvrši promena određenih članova Zakona o bezbednosti saobraćaja na putevima i Krivičnog zakonika Republike Srbije.
U Zakonu o bezbednosti saobraćaja na putevima predlažemo izmenu članova 43 i 44 na taj način što će opšte ograničenje u naseljenim mestima biti 30 km/h umesto dosadašnjih 50 km/h i opšte ograničenje na auto-putevima 100 km/h umesto dosadašnjih 130 km/h.
Koliki je značaj poštovanja ograničenja brzine u naseljenim mestima vidi se već iz same činjenice da se sa svakim kilometrom prekoračenja brzine drastično povećava put kočenja, pri čemu se višestruko smanjuje šansa pešaka da preživi nalet vozila. Najosetljiviji učesnici u saobraćaju jesu biciklisti, pešaci i posebno deca. Ovi učesnici u saobraćaju predstavljaju najvredniju zaštitnu kategoriju, jer su suočeni sa vrlo malom verovatnoćom da prežive nalet vozila koje je prekoračilo brzinu. Gradovi Oslo i Helsinki već su uveli smanjenje brzine na 30 km/h i u ta dva grada za godinu dana nijedan biciklista ili pešak nije smrtno stradao.
Ograničenjem brzine od 100 km/h na auto-putevima, povećala bi se bezbednost putnika i smanjio broj saobraćajnih nesreća pri velikim brzinama.
Mada nepopularne mere ograničenja od 30 km/h i 100 km/h pokazale su se u praksi kao vrlo efikasne, pa kada ih uvode zemlje sa znatno kvalitetnijim voznim parkom poput Norveške, Belgije, Holandije i Španije, tim pre bi morala i Srbija.
Takođe, predlažemo izmenu i člana 330 stav 1 ZOBS-a u smislu da će vozači biti kažnjavani za navedene prekršaje u tom članu i zatvorskom i novčanom kaznom, a ne kao do sada, ili zatvorskom ili novčanom kaznom.
U Krivičnom zakoniku Republike Srbije predlažemo sledeće izmene u smislu pooštravanja kazni:
– U članu 297, stav (2) umesto od 2 do 12 godina zatvorske kazne, ako je nastupila smrt jednog ili više lica, predlažemo strožiju kaznu zatvora od 5 do 15 godina, kao za ubistvo.
– Kazna za nasilničku vožnju sa smrtnim ishodom – 30 godina zatvora.
– Uvodi se kazna: trajna zabrana upravljanja motornim vozilom.
Uvereni smo da će HITNIM usvajanjem i doslednom primenom ovih izmena zakonskih odredbi biti spaseno mnogo ljudskih života u Srbiji, a naročito dece, i da žrtva Andree Bojanić i mnogih drugih neće biti uzaludna.
U Beogradu, 19. aprila 2021.
KONTAKT za sva pitanja: andreina.inicijativa@gmail.com
LINK za potpisivanje ANDREINE INICIJATIVE:
https://forms.gle/H89iYuokJCKbwjWh9
POST SCRIPTUM
Od 15. aprila, kada je predstavljeno u beogradskom MEDIJA centru, pa do 15. jula 2021. štampano izdanje knjige je poklanjano zainteresovanim medijima, institucijama, građankama i građanima…
Takodje, poklonjeno je i sudijki Višeg suda u Beogradu Zorici Avramović, koja je u predmetu Prvog osnovnog suda u Beogradu donela prvostepenu presudu:
Poklonjeno je i sudijki Apelacionog suda u Beogradu Nadi Hadži Perić:
Poklonjeno je i Visokom savetu sudstva u Beogradu:
I najzad, poklonjeno je Ministarstvu pravde Republike Srbije, zajedno sa Otvorenim pismom ministarki Maji Popović:
Poštovana gospođo Popović,
kao građanin i kao novinar obraćam Vam se sa molbom da u skladu sa zakonskim ovlašćenjima sprečite dalje ometanje pravde (član 336, st. 2 Krivičnog zakonika) u predmetu KŽ1 1025/2020 Apelacionog suda u Beogradu.
Radi se o jednom od najskandaloznijih sudskih procesa u modernoj istoriji našeg pravosuđa: suđenje za saobraćajnu nesreću u Ustaničkoj ulici u Beogradu 18. jula 2013. godine, kada je smrtno stradala učenica Andrea Bojanić na pešačkom prelazu, nakon što je na nju naleteo velikom brzinom BMW džip, kojim je upravljao Aleksandar Mitrović.
O tom maratonskom sudskom procesu priredio sam knjigu “Andrea Bojanić – zločin bez kazne” u digitalnom izdanju, na web adresi: https://andreabojanic.wordpress.com, i u štampanom izdanju, koje ću za Vas predati PRESS službi Ministarstva pravde.
Ovo suđenje nije skandalozno samo zato što još uvek nema pravosnažne presude za okrivljenog, iako je prošlo skoro 8 godina od saobraćajne nesreće.
Problem je i u tome što je nestao originalni snimak ove saobraćajane nesreće. Umesto njega, Prvom osnovnom sudu u Beogradu i angažovanom veštaku je predata jedna loša, montirana kopija, koja je nakon veštačenja proglašena – NEVERODOSTOJNOM.
Slično kao što u skorašnjem suđenju za saobraćajnu nesreću na naplatnoj rampi Doljevac, gde je smrtno stradala jedna, a povređeno pet osoba, nedostaju 2 ključna minuta originalnog snimka, tako i u ovom sudskom predmetu nedostaju 2 ključna minuta originalnog snimka. Da postoje ta 2 minuta, sa sigurnošću bi i sud, i veštak i javnost mogli da saznaju da li je BMW džip velikom brzinom prošao preko pešačkog prelaza i usmrtio Andreu Bojanić kada je za vozila bilo uključeno crveno svetlo ili zeleno svetlo na semaforu. Ovako se to skrivanje originalnog snimka, kao i bežanje sa mesta saobraćajne nesreće mogu protumačiti da se ipak radilo o crvenom svetlu za vozila i o zelenom svetlu za pešake.
Tokom pripremanja knjige pokušao sam, pozivajući se na Zakon o dostupnosti informacija od javnog značaja, da kao novinar saznam gde se krije originalni snimak ove saobraćajne nesreće, ali uzalud.
Iz sudskih spisa se može saznati da su uviđaju tog 18. jula 2013. prisustvovale istražni sudija Prvog osnovnog suda u Beogradu Snežana Stojanović i zamenik tužioca Prvog OJT Jelena Pančić. One sigurno moraju znati šta se dogodilo sa originalnim snimkom ove saobraćajne nesreće.
Potom su svi dokazni materijali predati Višem sudu u Beogradu, čiji je predsednika tada, a i sada bio sudija Aleksandar Stepanović. I najzad, sudija Višeg suda, kome je najpre dodeljen ovaj predmet, bio je Dragoljub Zdravković (u medjuvremenu je otišao u penziju).
Kada sam penzionisanog sudiju Dragoljuba Zdravkovića telefonom pozvao sa namerom da mu poklonim štampano izdanje knjige i pitam ga da li možda zna gde je originalni snimak ove saobraćajne nesreće, on mi je uplašenim glasom odgovorio da ga knjiga opšte ne zanima niti želi bilo šta da kaže o ovom sudskom predmetu!
Takodje, iz sudskih spisa se može saznati da je originalni snimak bio i u Bezbedonosno informativnoj agenciji, kod šefa kabineta Senke Jovanović. Kada sam od BIA-a pokušao da saznam gde je originalni snimak, ne samo zato što je neko vreme bio tamo, nego i zato što BIA-a po prirodi svog posla mora i treba da zna gde je originalni snimak, dobio sam negativan odgovor.
Zato Vam se obraćam sa nadom da će uz Vašu stručnu pomoć i dobre kontakte sa BIA-om, gde ste radili pre angažmana u Ministarstvu pravde, ovaj sakriveni originalni snimak najzad stići tamo gde mu je oduvek bilo mesto: u sudskim spisima, a ne u kojekakvim fiokama i sefovima.
U Beogradu, 20. 5. 2021. Filip Mladenović, novinar
andreabojanic 